Pojam kvantne poetike u ovom radu ne podrazumeva mehaničko prenošenje pojmova iz kvantne fizike u polje književnosti već ukazuje na strukturnu srodnost između načina na koji moderna nauka i moderna književnost misle stvarnost. Od barokne alegorijske fragmentacije koju analizira Valter Benjamin preko nadrealističkog raskida sa kauzalnom logikom u manifestima Andrea Bretona i radikalne metaforičke eksplozije u delu Lotreamona pa do skorašnjih narativnih eksperimenata i metafizičkih tekstualnih struktura uočava se postepeno napuštanje kontinuirane stabilne i jedinstvene slike sveta. Ova poetička evolucija pokazuje izrazitu homologiju sa konceptima koje formulišu Verner Hajzenberg i Nils Bor – neodređenost komplementarnost i nemogućnost jedinstvenog opisa sistema – kao i sa dinamičkim modelima koje predlaže Ričard Fajnman. Kvantna poetika je hermeneutički model koji polazi od pretpostavke da se tekst ne može redukovati na jedno značenje već funkcioniše kao polje mogućnosti u kojem se smisao pojavljuje u zavisnosti od pozicije čitanja. To je imenovanje poetike nestabilnosti superpozicije i prekida u kojoj se književni tekst uspostavlja kao dinamički sistem bliži kvantnom nego klasičnom modelu stvarnosti.