Zbignjev Herbert je jedan je od trojice najvećih poljskih pesnika XX veka. Međutim nije ništa manje značajan ni kao esejista autor triju esejističkih knjiga Varvarin u vrtu (1962) Mrtva priroda sa đemom (1993) i Lavirint nad morem (2000) od kojih je najpoznatija i najprevođenija prva. Bila je to „knjiga na koju se čekalo“. U Poljskoj a bogme i u Evropi. Ili kako kaže drugi veliki esejista Zbignjev Bjenjkovski: Herbert je za razliku od drugih imao hrabrosti da napiše dugoočekivanu knjigu. Ali šta u ovom slučaju znači hrabrost? Pisati u drugoj polovini XX veka o likovnoj umetnosti velikoj i mnogima dobro znanoj a da nisi poznati istoričar umetnosti. Ili o istoriji u doba antike renesanse XX veka. O mitologiji o religiji a da nisi ni pravi istoričar. Herbert je takvu knjigu napisao jer nije patio od ambicija da mora da napiše nešto izuzetno dotle nepoznato da čini nekakva senzacionalna otkrića u toj oblasti da zasenjuje erudicijom. Ništa od toga. Tradicija i odnos prema tradiciji spada u Herbertove najomiljenije teme. Tradicija kao put koji iz sadašnjosti vodi u dubinu istorije koji je sjajno opisao u više eseja iz knjige Lavirint nad morem. Taj put je za njega lično započeo učenjem latinskog u lavovskoj Gimnaziji Kazimjež Veliki čije mu je poznavanje kao i nešto manje grčkog omogućilo produbljeno razumevanje istorije koje je izrazio sebi svojstvenim šaljivoironičnim tonom: „Sledeće godine trebalo je da pređemo na Katula i Horacija ali tada su upali varvari“ misleći na početak Drugog svetskog rata i sudbinu Poljaka u njemu. Posmatrajući analizirajući diveći se Herbert ne deli stvari na žive i mrtve tj. ne smešta ih isključivo u istoriju već i u sadašnje vreme u pejzaž u određenu atmosferu… Otud ogromno pridavanje značaja detalju koji slika veoma konkretno služeći se katkad i preciznim podacima iz ekonomije sa čim se uvek ne moramo slagati. Međutim slažemo se s celovitošću koju nam uvek nudi njegova vizija koju u svim trima pomenutim esejističkim knjigama postiže rečima i bez jedne jedine ilustracije. Jer njegova reč je kako je Zbignjev Bjenjkovski primetio još 60-ih godina preciznija od najvernije reprodukcije a „njegov jezik oštriji od noža koji raseca tamu“ otkrivajući tako najvažniju stvar: tajanstvenu lepotu umetnosti.