Lenjin je bio veliki biciklista filozof putnik šaljivdžija sportista i kriptograf. Ako nešto nije bio onda nije bio prijatan sagovornik ali ako Bog tamo na nebesima poželi da uz partiju šaha pretrese politiku ili najnovije vesti s kim bi osim s Lenjinom mogao da razgovara?



Pripovedati o Lenjinu isto je što i pripovedati priče iz Hiljadu i jedne noći. Osim magije i tajni u svim tim pričama postoji i logika: neumoljivo „ako... onda...“.



Ako verujemo da je Lenjin sam-samcat organizovao revoluciju u Rusiji onda moramo verovati da je on sam-samcat okončao svetski rat.



Ako smatramo Lenjina hakerom koji je srušio istoriju onda moramo dopustiti da istorija nije savršena i da joj je potrebna stvaralačka de­strukcija.

Ako se odričemo Lenjina iz istog razloga zbog kojeg neke profesore matematike ne puštaju u kazino – jer prečesto dobijaju onda ni sami ne želimo da pobedimo nego se još ispostavlja da smo na strani vlasnikâ kazina a ne onih koji žele da pretvore njihove institucije u oblasne domove pionira.



Srušite sve statue i zabranite pomen njegovog imena – istorija i geografija će same ponovo generisati „lenjina“.





KO JE TO LENJIN? On je vi.



I kao što piše nad grobom arhitekte Kristofera Rena:



„Čitaoče ako tražiš spomenik – samo se osvrni oko sebe.“



U ovoj knjizi boljševički vođa pojavljuje se kao čudnovat čovek – veseo histeričan poetičan sentimentalan proračunat pouzdan beskrupulozan samouveren brižan samovlastan kadar da bude autoironičan samozaljubljen oštrouman i harizmatičan; njegove životne navike ne izazivaju ni najmanju simpatiju – ali i takav je neverovatno atraktivan; neobičan je i egzotičan u svemu – čak i u svojoj vulgarnosti čak i kada posmatrača šokira to što se ponaša kao kakav Foma Opiskin; Valentinov jasno prenosi tu distancu koja deli njegovog klijenta od darovitih pametnih skeptičnih – ali običnih ljudi. Lenjin je baš poput bića iz nekakve više rase koje vrši intelektualni presing na ljude oko sebe čak i kada iznosi očigledne budalaštine. Ne libi se polemičkog pristupa koji bi se mogao pokazati i kao krajnje bezočan – pa tako pujda Vale­n­tinova na Plehanova koristeći vrlo ličnu informaciju koju je od njega dobio i to samo zato što okolnosti dozvoljavaju takvu prljavu borbu. Do najsitnijih pojedinosti vidimo kako tačno funkcioniše mehanizam „ograđivanja“ od bli­skih „svojih“ ljudi: Lenjinu je svojstven neprijatan manir da u privatni život prenosi političke pa čak i filozofske simpatije i idiosinkrazije i pošto maltene psihopatološki nije u stanju da prijateljski komunicira sa ljudi­ma koji ne dele njegove poglede na politiku i filozofiju Lenjin se za dan-dva iz zani­mljivog sagovornika i dobrog druga pretvara u tipa koji u čoveku budi želju da ga udari.