O talentu Ljilje kao pisca je već i suvišno govoriti ali je ovde nadmašila sva očekivanja a veoma je teško to uraditi s obzirom na veličinu svih prethodnih njenih dela. Razumevanje dečje duše neiskvarena dečja mašta vera u dobrotu i Boga topli i zdravi porodični odnosi sve je to sabrano u ispisanim redovima Dugalićeve koja ovoga puta pogađa suštinu – vraća veru u bolje sutra jer gradi likove koji će sutra predstavljati neki bolji i lepši svet.



Ona po ko zna koji put pokazuje da detinjstvo može biti ispunjeno ljubavlju pažnjom lepim manirima i da se sve to uči od roditelja i onih najbližih deci: baka i deka tetki i teči stričeva i strina kumova komšija.



Tako daje ne samo primer najmlađim čitaocima već daje putokaz i njihovim mamama i tatama i svima onima koji učestvuju u njihovom odrastanju te ni ovde ta didaktička funkcija ne izostaje.



Ljilja kao da poručuje: „Mi nismo kao oni (deca) jer su oni bolji od nas treba ih slušati i čuti razumeti negovati i potruditi se da tu njihovu neiskvarenost i dobrotu i u sebi ponovo probudimo i sačuvamo.” Kao da zanemarujemo činjenicu da su deca mali ljudi koji iako nemaju životnog iskustva i tek zakoračuju u pravi život ponekada imaju više mudrosti.



– Milica Stanojević



Ove priče o deci i za decu nezaobilazno i za njihove roditelje valjalo bi da im omogući da imaju taj pogled izvan taj kibicerski pogled koji pruža mogućnost da sagledamo sebe kroz priče i da se prepoznamo. Da prepoznamo svoje mesto u svom vremenu. Da li doprinosimo harmoniji ili nemiru svom i svojih bližnjih. Jer naš karakter oblikuje nas našu porodicu onda našu sredinu a svi mi oblikujemo vreme u kome živimo.



– Ljiljana Dugalić