Posle romana i knjiga prica po kojima je Momo Kapor (1937–2010) više nego prepoznatljiv u srpskoj književnosti pred citaocima su njegove manje poznate televizijske kritike koje je kao svoje prve književne radove objavljivao dvaput mesecno u rubrici Mali ekran u Književnim novinama od 1964–1969. godine. Izabrane u ovoj knjizi Kaporove price o televiziji u nastajanju na medijskom prostoru ondašnje Jugoslavije svedoce o njegovoj potrebi da u svakom programu ili emisiji traži važan susret sa životom. Britki jezik dosetka nemirni duh obrušenost na glupost na licemerje na kukavicluk izdvajale su ove tekstove od onih kakvim je obilovala ondašnja štampa. Pozivajuci se na Foknera Prusta Hemingveja Hickoka Trifoa Godara... polazeci od uverenja da televizija pociva na fenomenu masovne kulture kao nove audiovizuelne naslednice tradicionalne kulture Kapor je tražio moralni barometar svestan da mali ekran fabrikuje lažne idole povladuje šundu i kicu i zanemaruje stvaralacki duh. Postavio je velike zahteve svakome ko piše o televizijskom programu. Osecajan i maštovit nadmocan u zapažanju duhovit u zakljucivanju poredio je televizijskog kriticara sa Prometejem mada bez vatre i ostavio mu na cuvanje mali ekran – njegove prave vrednosti i opasne zablude.