„Prokleti geštaltisto uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”



„Ne nažalost nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”



Na mestu s kog ne može da ode Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila ono mučno a stvarno ono nemoguće a neporecivo otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.



Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku jer te tera da zastaneš razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac Marko Šelić bio bi kolega terapeut.



Mia Popić



Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje naročito u poslednjoj knjizi vodi u istraživanje nas samih što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.



Miša Majić