Novu knjigu Ane Seferović „Materina“ možemo čitati kao moderan spev intenzivnog tona i dugog daha u kome se ukazuju jedno po jedno i uvek izbliza lica savremenog sveta od izmeštenosti do usamljenosti od gneva do otuđenosti od urbane odiseje do migrantskog iskustva od krize komunikacije do žudnje za drugim od nezadovoljstva do obamrlosti od gradskog mnoštva do istinske samoće.



Kao u kakvoj pesničkoj hronici modernog grada u gustom i narativnom toku svojih stihova Ana Seferović protivno svakom tipu funkcionalne korektnosti demistifikuje jezičke i ideološke obmane i ograde koje nas razdvajaju od stvarnog sveta i autentičnog iskustva.



Skidajući jedan po jedan sloj mitologizovane stvarnosti i govoreći snažno i uzbudljivo kako se govori najčešće samo u svedočenjima pesnikinja nas suočava sa svetom u kome je otadžbina povlašćena reč svih ideoloških projekcija dok je materina samo psovka.