Pa onda ako istina o stvarima odvajkada postoji u našoj duši naša duša mora biti besmrtna. Zato moramo biti hrabri; i ono što sada ne znamo to jest ono o čemu smo sećanje izgubili moramo odvažno tražiti i sećanje ponovo naći.

Jedan od najranijih Platonovih dijaloga Menon prati razgovor između Sokrata i mladog aristokrate Menona o prirodi vrline. Kroz raspravu o tome da li se vrlina može naučiti dijalog se razvija u dublje istraživanje osnovnih pitanja: šta je uopšte vrlina kako definišemo apstraktne pojmove i kako stičemo znanje. Kada Menon istakne paradoks o nemogućnosti traženja nečega što ne poznajemo Sokrat uvodi teoriju o znanju kao o prisećanju duše na istine koje već poznaje.

Tekst se bavi ključnim filozofskim temama poput prirode definicije odnosa između znanja i vrline kao i razlike između ispravnog mišljenja i pravog znanja. Iako se dijalog završava u tipičnoj sokratovskoj aporiji – priznanju neznanja – on postavlja temelje za razumevanje epistemologije i etike koji su oblikovali zapadnu filozofsku misao.