U vreme nacizma pre i tokom Drugog svetskog rata Hildebrand Gurlit sakupio je ogromno umetničko blago pre svega radove koji su dobili pečat „izopačene umetnosti“ ali i dela klasika. U amanet je – kao najveću tajnu - celu svoju ogromnu kolekciju poverio sinu Kornelijusu na čuvanje. I sin je odista brižljivo duže od pola veka imao jedinu životnu opsesiju: kako da skriva od javnosti više od hiljadu nagomilanih slika crteža i grafika najeminentnijih umetnika - Libermana i Manea Direra i Tuluz-Lotreka Pikasa i Derena Šagala i Monea Sezana i Renoara Munka i Diksa Kirhnera i Klea Kokoške i Engra... i mnogih drugih.



Gotovo slučajno otkriće skrivenog umetničkog blaga pre nekoliko godina u Minhenu izazvalo je lavinu pitanja na koja nastoje da pruže adekvatne odgovore armija državnih ustanova i privatnih pravnika advokata boraca za ljudska prava i istraživača žrtava Holokausta zastupnika ostarelog nemoćnog i poremećenog sada već pokojnog Kornelijusa.



Nije reč samo o Gurlitu već o načelnim pitanjima otimanja ili pod pritiskom prodavanih remek dela u bescenje što su koristili i mnogi drugi kolekcionari među njima i Pegi Gugenhajm kada je u Parizu neposredno pred nemačku okupaciju stvarala svoju dragocenu zbirku.



U vezi s tim knjiga Ketrin Hikli postavlja niz moralnih i etičkih pitanja raskrinkava puteve lažne denacifikacije ističe dileme oko prihvatanja ili odbijanja ponuđenog legata Kornelijusa Gurlita Muzeju u Bernu i istovremeno ukazuje na organizovanje posebnih institucija u Nemačkoj koja i dalje priznaje da snosi nacionalnu odgovornost za počinjene nacističke zločine uključujući i pljačkanje umetničkih dela pre svega od Jevreja.