Nema i ne može biti ničega što bi ublažilo moj grijeh i krivicu.



Ako ikad iko ovo bude čitao molim ga da i ne pomisli da pokušavam da pribavim ičije sažaljenje ili da se branim od počinjenih zala. Nikako nikako. Počeo sam ovu ispovijest rečenicom da sam sebi samome i tužilac i branilac i sudija. Povlačim je. Ja sam sebi samome samo tužilac i sudija. Branioca nemam niti zrno odbrane od ma koga zaslužujem...



„Najpregnantniji Draškovićev roman Monah Hokaj maestralno zatvara krug 'od Noža do Snajpera'. Njegovo čitanje nalik je posmatranju erupcije vulkana u čijoj lavi nadomak apokalipse gore ljudi ideje ideologije politike istorije države i narodi.



Ovo je Draškovićevo beskompromisno traganje za opasnim bogohulnim istinama i kužnim lažima istorije u našem vremenu i prostoru. U auri romana su Dostojevski Tolstoj Kazancakis Saramago…



Višedecenijska žrtva satanizovanja i pokušaja ubistva sve uvereniji da otvaranja arhiva i obelodanjivanja istina o zločinima i počiniocima na ovom tlu nikada neće biti Vuk Drašković je odlučio da književnosti još jednom dodeli ulogu nosioca istorijske istine a istoriji oduzme drevni kompliment da je učiteljica života.



Neumoljivi rendgenski zraci osvetljavaju sramnu i kriminalnu ulogu crkvene državno bezbednosne i vojne vrhuške u ratovima devedesetih ali i najmračnije kutke ljudskog bića koje izgubi kompas a potom i identitet u mengelama institucija koje dresiraju ubice… Monah Hokaj je urlik do neba i nazad uključno sa prvim nedvosmislenim određenjem prema ratu u Ukrajini u našoj današnjoj književnosti.“

– Ljiljana Šop