U trenutku kada je Bek Sehi započela sa beleženjem svojih razgovora kod psihijatra njena namera bila je isključivo da kreira lični putokaz za sopstveni oporavak. Ni u najluđim snovima nije pretpostavila da će njena unutrašnja previranja odjeknuti kod tolikog broja ljudi pogotovo među mlađom generacijom. Njeno delo „Ne živi mi se ali mi se jede takpoki“ preraslo je u globalni hit okupivši oko sebe krug čitalaca koji se duboko poistovećuju sa temama depresije i anksioznosti koje su ovde opisane na krajnje privatan način.

Već na uvodnim stranicama nastavka autorka nam upućuje apel da bi tekst mogao izazvati uznemirenost zbog čega savetuje čitaoce da naprave pauzu i osveste da su to tuđa iskustva koja ne treba mešati sa ličnim emocijama. Ova knjiga je zapravo hronika njene neprestane bitke sa distimijom i svojevrstan zapisnik sa terapijskih sesija koji ne servira instant odgovore već ogoljenu stvarnost o svakodnevici sa hroničnom blagom setom. Reč je o svojevrsnom apelu za saosećajnost – kako prema samoj autorki tako pre svega prema sopstvenom biću.