Nije mi bilo ni na kraj pameti da pišem ovu knjigu. Četrdeset puta sam sebi obećao: neka sve odstoji odleži – što se upamti i ne izgubi to će i biti najvažnije. Samog sebe sam izneverio. Knjiga mi se sama ispričala čim sam pero umočio u mastionicu. Poznati su slučajevi kada su lekari ne gubeći svest rukovodili teškim operacijama koje su im radili. Ili zapisivali svoje osete u trenutku ujeda zmije otrovnice dobijanja povrede.



Ovde je bože oprosti žanr u nečemu sličan. ...Kuda se denuše iz mene moj život moja vera moja radost? Kod pesnika je još tačnije: Kako je strašno jer duša prolazi kao mladost i kao ljubav.



(Zahar Prilepin)