Naslov knjige ukazuje na to da je reč o putopisu ali Nirnberško putovanje ne predstavlja samo to; pre svega ovo prozno delo Hermana Hesea je u stvari izrazito autobiografsko štivo – jedno od malobrojnih koje je napisao čuveni književnik i nosilac Nobelove nagrade za književnost (1946) – i koje je gledano sa tog aspekta krajnje iskreno i reklo bi se autentično ispovedno. Jedna od odlika koja se jasno oseća pri čitanju Nirnberškog putovanja jeste samoironija koju poneki čitalac može pogrešno da tumači kao samokritiku čime bi delimično i bio u pravu jer pisac bespoštedno govori o svojim manama i o neprilagođenosti realnom životu vremena u kojem živi što je i razlog njegovog opredeljenja da kako sam kaže živi kao pustinjak izolovan u svom unutra­šnjem svetu književnosti i umetnosti.

Uprkos protivljenju svemu ukalupljenom i unapred određenom on nije ogorčen nego nastoji da gde god je to moguće utka humor jer on po njemu „čini da se život podnosi“. Kroz svoja putovanja i boravke tokom dva meseca opisanih u ovom delu u raznim gradovima južne Nemačke Hese kao posmatrač diže glas protiv tekovina modernog doba koje narušavaju prirodni sklad i lepotu velikih gradova tekovina koje se već tada dvadesetih godina prošlog veka odražavaju na kvalitet života zbog zagađivanja životne sredine.

Kroz delo provejava njegova skromnost kao čoveka; njega ne fasciniraju grandiozne stvari naprotiv – on uživa u običnim stvarima detinje čistom dušom voli svoje prijatelje raduje se susretu sa njima on voli svoj zavičaj njegovu prirodu i njegove lokalne nošnje i lokalni dijalekt verno nosi u sebi uspomene iz mladosti i veruje da taj „bedni život“ ne samo njegov ipak može biti lep i da se može uživati u njemu.