Kada se grad tromo povija na poljubac mraku otvaraju se dojke ogromne noći.

Ulicama teče mleko. Nebo miriše na san odojčeta i porodiljin predah. Muškarci izlaze iz podruma kašljući. Poraženi. Razapeti na grudi koje se svojom toplinom svete mrazevima.

Ljudi seku grad napola kao hleb da svako dobije svoje parče. Ima toga u ljubavi – sakaćenja. Sa ratovima između rasa širok udarac nožem duž jedne zelene linije. Sa gloženjem ljudskih srca duboko do moždine života i srži smrti.

Jedino što žene pošto mnogo vole muškarce mogu i ponosno da im dodele toplu jutarnju kafu i šal koji im stavljaju oko vrata.