Učenje nemačkog filozofa Artura Šopenhauera spada u početak epohe savremene filozofije. Ono poseduje karakteristike prelaska iz filozofije novog veka – nadasve njene poslednje faze u liku klasičnog nemačkog idealizma u ono što je za njom usledilo što govori da ga odlikuje duh i jedne i druge epohe. U Predgovoru za knjigu O četvorostrukom korenu stava o dovoljnom osnovu koju čine njegova disertacija (1813) uz kasnije izmene i dopune (1947) Šopenhauer kaže: „Ova elementarnofilozofska rasprava … postala je podloga celog mog sistema.“ Izlažući svoje shvatanje osnova svega postojećeg u formi saznajno-teorijskog problema načela o osnovu filozof pokušava i da razreši pojmovnu i terminološku zbrku u vezi sa različitim vrstama osnova. Pritom on razlikuje četiri oblika generalnog načela o osnovu: stav o dovoljnom osnovu bitka postajanja postupanja i saznanja na temelju čega će izgraditi celovit sistem svoje metafizike volje.





Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist klasični predstavnik pesimizma; učio da je volja osnova svega Кantova „stvar po sebi“ suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao tek pred kraj života i posle smrti. Glavna Šopenhauerova dela su pored ovde prevedenog spisa (1813 1847) „O viđenju i bojama“ (1816) „Svet kao volja i predstava (1819) „O volji u prirodi“ (1836) „O slobodi čovekove volje“ (1839) „O fundamentu morala“ (1840) „Parerga i paralipomena“ (1851). Kratko vreme i sa prekidima predavao je na univerzitetu u Berlinu (1820–1831) nakon čega je do kraja života kao privatni učitelj i filozofski pisac živeo u Frankfurtu.