Naratori priča Bojane Karavidić su žene i muškarci u godinama u kojima je u životu bar prema stereotipiziranim predstavama već sve ono što je bitno prošlo. Oni se postepeno prilagođavaju ideji kraja ali se s njom suočavaju bespoštedno i namerno u jednakoj meri na ulicama svog grada i u svojim stanovima kao i na pokojoj obali na koju se otisnu da bi i tamo iznova otkrili istu i istog sebe. Nije reč tu samo o pukom procesu starenja o uslovljenošću fiziologijom već o čitavom jednom kompleksnom sistemu kulturno-istorijskih političkih pa i metafizičkih faktora života unutar određenih prostornih koordinata. Drugim rečima starenje se u ovim pričama pokazuje u svim svojim nijansama ali i s dozom ironije i humora koji je čine vedrom i inteligentnom.