Osvetljeni prozori su njegovo remek delo jer taj roman odgovara svojoj najautentičnijoj meri. I zaista Doderer nije toliko pisac velikih romana koji obuhvataju čitavu krizu jednog vremena nego inteligentni pripovedač malih probranih stvari pesnik detalja. Osvetljeni prozori takođe najjače sadrže i austrougarsku atmosferu i najdublje su prožeti habzburškom tradicijom. Opet ov



de pred nama stoji jedan kruti dostojanstveni birokrat za koga je penzionisanje značilo „pad iz apstraktne visine jedne nadpersonalne instance” i koji je svoj život uredio prema načelu da „jedan akt u izvesnom smislu ima isto tako samostalnu i od svega sveta razrešenu i nezavisnu egzistenciju kao umetničko delo.” Finim intenzitetom Doderer opisuje avanture ovog k.k. činovnika način kojim on naslađujući se posmatra žene koje se svlače na prozoru preko puta njegovog i sitničavu pedanteriju s kojom beleži i katalogizuje svoja iskustva. Cela knjiga je dražesno zazivanje habzburške Austrije: dvogled koji Cihal koristi za uhođene žena relikt je iz Kenigsgreca na čijim se sočivima još zadržao gnev dvoglavog orla; ljupka figurica Venere podseća ga na šarmantno vreme rokokoa i navodi ga da pomisli: „Otmeni ljudi prolaze kroz bedu kao kroz prolazni egzil.” Jedna galanterija starog stila ispunjava ovo delo nekim smešljivim suvim šarmom; osećaj za distancu i red tiha čulnost i pedanterija čine da vaskrsne čitava otačastvena atmosfera ere Franca Jozefa. Ustvari taj svet u romanu ne živi kao prava pozadina i ne doseže stvarni život u umetničkom tvorenju u poeziji nego se oblikuje pre kao delikatna igra jednog pažljivog poznavaoca jučerašnjeg sveta u svim njegovim nijansama. To je ekstremno zabavna knjiga za čitanje koju je pisao grandsenjor pera... (Iz Studije Klaudija Magrisa)