„Vreme pred nama biće konačni sudija i ko je bio ko zapisaće u svojoj enciklopediji.“



Od opisa detinjstva i studentskih dana preko novinarskih angažmana u zemlji i svetu uz osvrte na književno stvaralaštvo svedoci smo lične i nacionalne drame koja se odvijala tokom tri protekle decenije na nesreću i štetu srpskog naroda. Antologijske stranice autobiografije Vuka Draškovića sažimaju buran period od devedesetih naovamo.



Ovi zapisi se čitaju kao dirljivo i gorko svedočenje protiv zaborava a zaborav je ubistvo Istine.



„Veoma je teško reći šta ljudi teže opraštaju izuzetnom čoveku: vrline ili greške“ napisao je Šandor Marai u svom Dnevniku u vreme ili pre rođenja autora životopisa koji držite u rukama. Vuk Drašković živi istinitost ove Maraijeve opaske već više od tri decenije autobiografijom Ožiljci života i sam traži odgovor ispovedajući svoj život ali i sopstvene greške i zablude a prepuštajući čitaocu da sam prepozna njegove vrline.



„U srpskom narodu a posebno u Beogradu sve se lako i brzo zaboravlja“ rekao je Miloš Crnjanski a kao poraznu posledicu neoprostiv greh i moralni zločin ovu istinu potom živimo i u njoj se rastačemo svi svesni toga ili ne. Stoga ne bi trebalo da zaboravimo mnoge scene i rečenice iz Ožiljaka života kao onu o Ivanu Stamboliću: „Nas dvojica zaslužujemo neko prokletstvo. Zato što je on lansirao Miloševića a ja Šešelja“.



„Dovde pamtim a dalje se stidim“ kaže Vuk Drašković u jednom od mnogih dramatičnih trenutaka u Ožiljcima života posle jedne od najagresivnijih državnih tortura u tom periodu. Većina tu bezočnu torturu ne pamti ili čak ne veruje u nju a kamoli da je se stidi ali zato mnogi od političkih aktera iz tog doba vladaju ili su vladali barem deceniju ili više narodom koji takođe ne ceni pamćenje a reč stid više i ne razume!