Plaš podjezični noćni predstavlja mešavinu književnih rodova – poezije proze i drame. Glavno filozofsko pitanje koje otvara autorka jeste fenomen straha i egzistencijalna jeza izražena kroz iskustvo savremene kiparske žene i majke.

Plaš je predivna bolna priča nekad u stihu nekad u prozi a nekad i u formi pozorišnog komada. Ali ako mene pitate insistiraću na tome da je ovde 100% reč o poeziji.

Hristina Linardaki

Odlomak iz knjige



Strah je prevaziđeno osećanje

koje liči na ženu

zaljubljuje se u noć

i ženi se tišinom



Glava prva: pesma u pesmi



Jedne takve večeri najlepši stih

biće koralan i mirisaće na plišane smokve

vrzmaće se među drvosmračjem

i tad gornji udovi slovā d postaće

grane i zboriće

dido-o i da-a i deo deo deo

ruku će mu držati lunina

i tajno ga proslavljati

prolećnom dalekovidošću



(Varijacija)

I čemu to što bez predaha sadim drvosmračje?

U ritmu prolećne dalekovidosti vuče me tamo-amo lunina

niti se mogu odupreti

niti želim.



Lunina lunina

Pusti me uzmi me sa sobom pusti me uzmi me

pusti me uzmi me

uzmi me

uzmi me

uzmi me



I kad rodiš ćerku

nemoj je nazvati Moralina

nemoj je nazvati Magdalina

uveče idi da uzmeš se od sete

no od noža

ko od kobi

su od suše

i počini na senokosu noćnom

i nazovi je Lunina

…



O knjizi PLAŠ govori književna kritičarka Tamara Krstić sledi čitanje odlomka