U senci borbene kritičarske produkcije Đorđa Jovanovića nezasluženo je ostao posthumno štampan roman Plati pa nosi (1948). Roman – čija je radnja smeštena u naučnofantastični svet američkog međuratnog kapitalizma u kome bogati magnat Džon Bredli poželi (i uspeva) da zameni svoje obolelo telo mlađim i lepšim – počiva na specifičnom spoju faustovskog motiva ugovora s đavolom Frankenštajnovog stvor(enj)a i marksistički razvijenog fetišizma robe tačnije (tela kao) svojine.

Za današnjeg iole verziranog čitaoca Plati pa nosi pre svega pleni osobenom postmodernošću. Dovoljno je spomenuti odabir anahronog žanra (sotija) brojnost epigrafa na počecima poglavlja (Štirner Leonardo Paskal) eksplicitnu književno-ideološku polemiku s H. Dž. Velsom kao i piščeve duhovite rasprave kako s glavnim junakom tako i s „gospodom” Običnim Čitaocem i Znalačkim Čitaocem pa da postane belodano u kojoj meri ovaj roman korespondira s književnim tokovima koji će mu tek uslediti.

Brbljivi nametljivi pripovedač sklon ironično-gnjavatorskim naravoučenijima pronicljivo se i samosvesno koristi svojom pozicijom u odnosu na pripovest i publiku. On se služi svojom veštinom kako bi čitaoce neosetno ali precizno naveo na jedino ispravno čitanje knjige: u prvom planu nisu fino istkani psihološki portreti glavnih junaka već pogubne prakse kapitalističkog društvenog ustrojstva.

(Jovan Bukumira)