Već petstotina godina zanimanje za Makijavelija ne jenjava što je već dovoljno da svrati pažnju na Firentinskog pisca. Ali u onoj meri u kojoj se Makijaveli vraća antičkim uzorima da bi zapravo bolje sagledao situaciju u Firenci svoga doba (početak 16. veka) u toj se meri Milenković vraća Makijaveliju da bi odmaknut od sadašnjosti u izoštrenoj makijavelijevskoj perspektivi pokušao da zahvati sadašnji trenutak. Ne samo da se sličnosti između Firence iz 1512. godine (pad firentinske republike) i Srbije iz 2012. godine (uzurpacija petooktobarske republike) pokazuju frapantnima nego se upravo Makijavelijevom pojmovnom aparaturom daju pouzdano zahvatiti i artikulisati savremeni politički i filozofski fenomeni. Tamo gde je republika srušena ili uzurpirana propast je pokazuje Milenković na Makijavelijevom tragu neminovna kako za vladara-uzurpatora tako i za državu.



U svom povratku Makijaveliju autor nastoji da pokaže kako je makijavelizam mit kojem Makijaveli daje ime ali da sam firentinski majstor ne odgovara profilu makijaveliste – dakle nekome ko ne bira sredstva da bi vlast osvojio i ko se ne obazire ni na kakve civilizacijske ograde da bi na vlasti ostao – već je naprotiv jedan od najživljih najgorljivijih i svakako najlucidnijih zagovornika republike. Jer republika demokratskog tipa je izvan svake razumne sumnje najbolji politički poredak koji je čovek do sada uspeo da smisli.