Vladimir Jankovski makedonski pisac i književni kritičar kaže da je Šopova pesnikinja koja veruje da sve što se oko nas dešava nosi u sebi određenu punoću koja može da se pretvori u poeziju. „Ona pripada grupi umetnika po kojoj umetnost može da pronađe svoj materijal u bilo čemu. Umetnost jeste i treba da bude u običnim čak i banalnim svakodnevnim događajima. Prema Nikolininoj pesničkoj logici uloga pesnika je da bude pažljivi posmatrač svega što se oko njega dešava kao i da iz naizgled nevažnih i za veliki broj ljudi nevidljivih stvari izvuče materijal od kog će sačiniti poeziju.”

Ono što vidimo dok čitamo pesme ove zbirke jeste i stav pesnikinje da je cilj poezije da spaja stvari. Zato ona u knjizi sve vreme povezuje „tačkice“ iskustva sećanja precizne moći zapažanja potrebe da se pronađe smisao u onome što nas okružuje. Skoro svaka od četrdesetak pesama deluje kao kratak esej o nekom čovekovom osećanju pažljivo uobličen i razrađen a napisan jednostavnim jezikom stihovima lišenim patetike i nagomilanih reči.