„Još u mladosti sam razmišljala kako li su živeli prvi ljudi kakve li su oko njih bile šume i vode kakva divljač čime su se zanimali... Zanimalo me je i kako su se deca u to doba igrala na čemu su spavala jesu li bila lepa kao i današnja.

Tako jedne noći pri mesečini pričini mi se da vidim neku devojčicu preplanulu golišavu duge raspuštene kose – juri niz padinu prema reci. I zaljubim se u nju. To me navede da počnem pisati priču o devojčici toga davnog doba. Zamislim da je ta moja mala junakinja kćerka pećinskog slikara i da je i ona mali slikar jer kako danas devojčice obično liče na očeve tako su morale i onda. Prirodni zakoni su i u to doba bili isti. Izabrala sam naravno da je smestim u ono vreme kad su ljudi već ličili na današnje ljude – imali isti lik ista osećanja iste sklonosti.

... A kad već uzmete roman Pradevojčicu u ruke molim vas čitajte sve po redu nemojte preskakati gusta mesta. U njima se opisuju mnoge zanimljive stvari: borba jelena lov na divljač prastari način izazivanja vatre trenjem suvarka o suvarak obredne igre pred polazak u lov. Družite se s mojom Pradevojčicom njenim drugovima i njenim ocem pećinskim slikarem.

A ako negde u muzeju ugledate crteže pećinskih slikara jelene losove mamute i jednog leptira na nekoj drugoj strani pećine znajte da je toga leptira naslikala naša Pradevojčica.“



Desanka Maksimović