Književni put Branke Krilović mogao bi se opisati i ovako: počela je od tzv. brzih priča sa što manje reči (Jutarnji akt 2000) nastavila knjigom priča definisanom kao roman u izgledu (Toliko od mene 2015) da bi stigla i do svog prvog i pravog romana nazvanog starinski .



Čitalac će uživajući odgonetati da li je (i formalno postojeći) podnaslov knjige Prekasno – Starinski roman – unapred pripremljena odbrana od svake eventualnosti da li je tu za svaki slučaj ili je samo ironičan odmak od žanra a time i od sebe…A uživanje se sastoji od neminovnog sudaranja života i smrti mladosti i starenja ljubavi i neljubavi strasti i samoće… Čitalac se hteo – ne hteo zaljubi u lepotu opisa a ne samo u osobu pre i više no lik kome je ona namenjena; u tome je snaga autorkinih minucioznih opisa ljudi i situacija. Ona je majstor tananosti filigranskog sitnog rada koji zlatnim i srebrnim nitima veze priče o postepenom gubitku bolesti bolu nemoći.



Pogledi sa ove i sa one strane života ponekad zamene uloge pa se izbrišu granice između realnosti i pozorišta. Kako? Tako što nam autorka slike stvara spajanjem reči i rečeničnih celina iz potpuno različitih registara (dronjava hladovina đaci kao gonjeni iz škole knap zagrljaj). U isto vreme ili upravo zbog toga čak i kada je raspričana ona pokazuje neutaženu potrebu ka štedljivosti reči: suvišnih nema a postojeće su nekako zbijene i zategnute. I vrcave.



Branka Krilović je za one koji ne znaju izvrsni novi urbani mladi romanopisac. Ne onaj koji obećava već onaj koji je potpuno ispunio neobećano.