„Iako sam zakoračio preko mnogo pragova važni su za mene postali samo oni preko kojih zakoračimo u život.“



Kojim god putem da krenete kroz ovaj kraj jedva ćete sresti čovjeka bilo koje vjere ili nacije. Ipak tu i tamo sretnete ponekoga. Osim preplanulog lica i koščate građe koja krasi sve jednako bilo koje vjere da su na vas će utisak ostaviti oči ovih ljudi. Nakon dužeg posmatranja čini se da su to oči pune bola i tuge na koje niko nikada nije stavljao melem…



Melanholičnom zbirkom priča Preko praga vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije Durić nesumnjivo ulazi u red darovitih bosanskohercegovačkih pisaca koji svojom prozom nastavlja najbolju tradiciju pripovedača na srpskom jeziku od Petra Kočića do Zuke Džumhura Ive Andrića ili Meše Selimovića. Posle dve duže novele Lazar i Priča o starom kralju objavljene pre više godina pisac se u ovoj zbirci okreće sudbinama malih ljudi u svom hercegovačkom podneblju s kraja burnog XX veka.



Kada piše o pojedinačnim sudbinama savremenika njihovim nesrećama nesporazumima i zabludama bolestima bedi i stranputici pisac izdvaja najsvetlije trenutke njihovog života i nalazi najdragocenije crte njihovog karaktera. A kada piše o lopti smehu vozovima o brigama moru ili manastirima Grigorije Durić oživljava zaboravljene ili ispražnjene prostore predele i raspoloženja svoga ratom opustošenog podneblja.



Izvanredan psihološki portretista autorski glas u ovoj knjizi uzdiže se iznad zlosrećnih podela u narodu prelazeći preko uskog i sebičnog praga svoje kuće vere i nacije i daje nam svakim retkom svoje proze na znanje da će se ugledati na Andrićevu misao: „Najveća planina koju čovek mora preći je prag njegove sopstvene kuće.“