Sve priče u jednoj knjizi.



Povodom 125. godišnjice rođenja.



„Ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti kroz vekove priča samo sebi u milion varijanata uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila stalno istu priču. A ta priča kao da želi poput pričanja legendarne Šeherezade da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti i produži iluziju života i trajanja.“ Ivo Andrić



Od 1920. do kraja života za više od pola veka svog plodnog stvaralačkog rada Andrić je napisao više od sto priča koje se mogu uvrstiti u svaku antologiju svetske priče. Majstor kratke prozne forme samo naizgled tradicionalan u naraciji i stilu pripovedanja Andrić zapravo pripada onim velikanima savremene svetske priče koji se uvek čitaju sa novim uzbuđenjem lako i u dahu. Štaviše kako vreme prolazi Andrić je sve moderniji.



Bilo da pripoveda o bosanskim Muslimanima Turcima ili Jevrejima o ženama gradovima ili fratrima o neobičnim likovima koje je upoznao ili zamislio u Sarajevu Višegradu ili Beogradu Andrić sa neodoljivom ironijom prepoznatljivim i jedinstvenim stilom uspeva u svojim pričama da čitaoca uvek iznova kako je sam umeo da kaže „iznenadi nečim poznatim“.



U govoru pod nazivom „O priči i pričanju“ koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu 1961. godine Andrić će sam sublimirati svoj pripovedački kredo: „Pripovedač možda priča sam sebi svoju priču kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli bar malo tamne puteve na koje nas često život baca i da nam o tom životu koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek kaže nešto više nego što mi u svojoj slabosti možemo da saznamo i shvatimo.“