U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti. O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama ali potreba za pričom i pričanjem ostaje a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.



Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem. Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno kao zaokružene pripovedne minijature ili zajedno kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo. Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića.



Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac te smo ih u ovom izdanju tako i objavili poštujući piščevu volju.