Oblik kazivanja za koji se autor opredelio mogao bi nekog površnijeg čitaoca navesti da prebrzo zaključi da je reč o nekim doduše pitkim i zanimljivim tekstovima ali bez većih i dalekosežnijih intelektualnih zahvata. Mirić se naime odlučio da svoja razmišljanja saopšti pomoću niza kratkih i svedenih celina očito smišljeno se lišavajući takozvane naučne aparature.



Međutim upravo ovo i ovakvo „esejističko“ štivo bogatije je umnim i lucidnim razmatranjima i duhovito i promišljeno izvedenim zaključcima no mnoga učena i opsežna knjiga krcata fusnotama. Refleksije autorove na temu etičkih merila autoritarnosti ili pak njegove analize ksenocentrično orijentisanih ličnosti s našeg podneblja po pravilu su izuzetno oštroumne i temeljite. Naročitu draž Mirićevog kazivanja čini njegova među intelektualcima sklonim teorijskim razmišljanjima retka sposobnost da ostane na čvrstom tlu stvarnosti ne podležući pri tom iskušenjima golog empirizma. Oštrouman analitičar i nesumnjivo darovit pripovedač Mirić ume recimo da u gestu slučajne putnice autobusa otkrije čitavo jedno psihološko i moralno bogatstvo značenja i da u tom sklopu i iz tog ugla na nov i kritički način osvetli neke psihološke i etičke koncepcije.