U knjigama Ljudmile Ulicke nalazi se jedna od najčudesnijih galerija likova savremene svetske književnosti.

Tu sve govori punim životom i ukupnim proživljenim i neponovljivim ličnim iskustvom usred velikih epoha koje menjaju sliku sveta kamoli pojedinačne sudbine.

Tako je i u knjizi priča Prvi i poslednji.



„Ostala je sasvim sama a po svojoj fiziološkoj prirodi nije umela da podnosi samoću osećala se u stanju izbezumljene muve kojoj su otkinuli krila: vrtela se kružila u mestu a svet se rušio pod nogama ili padao negde ustranu…“



„Celog života joj se sviđalo da zahteva i dobija ono što želi prava njena nesreća bila je u tome što su se želje okončale i smrt je zato i bila strašna je je označavala kraj želja.“