U dosadašnje tri Orfelinove zbirke Blekvudovih priča – Vrbe (2015) Drevna svetla (2017) i Čovek koga je drveće volelo (2021) – ovog klasičnog pisca strave upoznali smo pretežno u njegovom prirodnom okruženju u šumama pustinjama vresištima planinama na ostrvima obalama na rekama. Sada je krajnje vreme da ga kroz Pustu kuću (2025) vidimo i na gradskim pločnicima u kućama i sobama velegrada ili bar predgrađa i proverimo da li je to isti onaj Blekvud kako se snalazi u tom prostoru i kako svoje preokupacije prilagođava ovom ambijentu.

Sve Blekvudove priče izraz su pogleda na svet razvijenog u mladosti zasnovanog ne samo na knjiškim studijama već i na opsežnim iskustvima stečenim u najuzvišenijim predelima prirode (npr. ogromna kanadska divljina) ali i u patnjama usred civilizacije (npr. sirotinjske četvrti Njujorka). Čitav njegov opus je rastrzan između ove dve polarne suprotnosti Prirode ambivalentno preteće ali i prelepe i mistične i Civilizacije pune šupljih ljudi šupljih razgovora banalnosti i pokvarenosti.