U romanu Pustolovine bačkog opsenara narator pedesetogodišnji otpravnik vozova bavi se rekonstrukcijom životopisa mogućeg pretka Dimitrija Vujića glavnog junaka ove pripovesti neobičnog čoveka pustolova karijeriste i lažova s polovine XVIII veka. Posredno preko rekonstruisanja detalja misteriozne i nedovoljno jasne priče o drugom čoveku narator pravi rekapitulaciju vlastitog života ili bolje reći sopstvenog osećanja života. Na osnovu šturih dokumenata i porodičnog predanja gradi se lik Dimitrija Vujića bačkog Kazanove i avanturiste s namerom da se razume njegova uloga u dvorskim spletkama po evropskim dvorovima na kojima je često zauzimao veoma uticajne položaje.



Ono što izgleda razdvojeno vremenom prostorom i karakterom kako pripovedanje odmiče pokazuje se sve više kao slično srodno istovetno. S jedne strane stoje događaji neobičnog pretka a sa druge – bogatstvo emocija i doživljaja detaljno nijansiranje delikatnog i senzitivnog naratorovog sveta o kome ne saznajemo preko ličnih biografskih podataka već kroz njegov doživljaj samog Vujića. Tako se od naizmenične naracije o prošlosti i sadašnjosti o tuđem i sopstvenom u ovom raskošnim jezikom ispisanom romanu formira treći sloj u kome se od događaja jednog i doživljaja drugog života stvara moguća celovitost postojanja.