Kao da nam životi nisu dovoljno sumorni i kao da nas bogovi već ne „tamane kô muve” (što napisa Kami) već mora neko da nas podseti i na to da „pakao to su drugi ljudi” (dodade Sartr). Da ima umetnika koji vole da vam pride uzburkaju učmalu svakodnevicu i probadaju vaše etičke nazore: da vidimo gde smo da vidimo šta smo postali jesmo li i koliko odmakli od zveri. Takvo nešto najbolje uspeva u onim „noćima mračnijim od mraka u kojima je svaki dan sivlji od onog što pred njim izmiče” kad nam najveći živi evropski strip stvaralac Mani Larsene izvuče svoj štafelaj s hiljadu nijansi sive i oslika stvarnost kakve se svi pribojavamo – i kakvom nas plaše poslednjih decenija. Grafički opisi nasilja u kakvoj sumornoj bljuzgotini od krajolika prošaranoj prahom pepelom memlom i gvozdenom studeni podno bezbojnog neba i zapljusnutoj bezbojnim okeanom praćeni hemingvejevski suzdržanim rečnikom i maltene nihilistički uvučeni u kadencu sporog teskobnog ritma svakako nisu nešto što bi vas nužno privuklo ovom stripu.

A opet maestro Larsene dovoljno vičan i prekaljen u radovima koji se poprilično razlikuju od onih uglavnom komičnog prosedea što ste ih dosad čitali u našoj opremi dobro je „zapamtio ono što mu je ušlo u glavu i otada ga više nije napuštalo” – a to nešto bio je Pulicerom ovenčan roman Kormaka Makartija Put te podjednako uspešna i vizuelno kao varikinom isprana filmska adaptacija. Briljantno svedavši ionako u izvorniku nejasno poreklo apokalipse na još teže utvrdive okolnosti kako su se dvojica protagonista preko noći obreli u svetu bez država bez datuma bez boja i bez oblika Larsene slika svet koji prestaje da bude. No čak i u distopijskoj postavci stvari ovog savremenog klasika francuskog i svetskog stripa ipak više zanima odnos života i smrti sukob pojedinca s normama instinkti koji potiskuju razum i emocije a sve to dok su mu likovi neprestano gladni neispavani i promrzli. U rovovima nema ateista a na Putu nema Boga: sav je moral sekularan od čoveka dat i prilagođava se od situacije do situacije kao kakva sluškinja nagonu za opstanak. Uprkos tome njegovi junaci se dosledno drže tri imperativa dobrih ljudi – izdržati opstati sačuvati – jer dobro znaju da je i u mraku najhladnije pećine svetlost koju nosimo sa sobom jedina mera stvari. Upravo je to poruka koju Otac ostavlja Sinu opremajući ga dobrotom i ponekim savetom o isplativosti paranoičnog neprestanog opreza u nadi da je to najbolji unutrašnji kompas na putu.

Ne propustite priliku da se i sami uverite – baš kao i u matičnoj Francuskoj gde je prvi tiraž od skoro 100.000 primeraka planuo u roku od 48 sati brzinom apokalipse kakva je zadesila naše junake – u taj simbolički dijalog koji Larsene u ime nas vodi sa svakom budućom generacijom na ovoj našoj sve ugroženijoj planeti: čak i jednostavna poruka da moramo da nastavimo da se brinemo jedni o drugima i stvarima oko nas te da sveukupno budemo više zahvalni svakako je bolja od alternative u vidu sveta u kojem smo kako na jednom mestu u romanu kaže Majka „živi mrtvaci u filmu strave i užasa”. Takvo nešto moramo da zapamtimo jer ćemo inače sami sebe zaboraviti.