Intervjui u ovoj knjizi svedoče ne toliko o filmovima koliko o vatrenoj neobuzdanoj prirodi njihovih autora karakteru koji postaje njihova sudbina njihovoj krvi i spermi koju prolivaju i žrtvuju je za svoje filmove. Možda su zato njihovi filmovi tako uznemirujući. U njima osećamo snagu života koji se ne klanja nikome a ponajmanje idolima koje smo sami napravili.



Filmovi Žulavskog Kronenberga Fasbindera Noea Hodorovskog i Balabanova donose nam takvu vrstu slika i napadaju vizuelne i druge tabue „koji su pod krinkom etičkih i moralnih imperativa tako pažljivo ugrađeni u kolektivno nesvesno da im pridajemo legitimitet prirodnih zakona.“ Iako nam nije prijatno da gledamo takve prizore ipak smo prisiljeni da se sa njima suočimo postanemo svesni naših reakcija i upitamo se ZAŠTO tako reagujemo na njih. Zašto jedan deo ljudske egzistencije koji nam pomenuti autori predočavaju doživljavamo kao prljav nedoličan nedostojan opasan i verovatno uvredljiv i neprihvatljiv?