„Recenzija Enesidema“ predstavlja prelomni momenat u Fihteovom mišljenju i stvaranju. Sam filozof je bio svestan značaja koji je za njega imao rad na Šulceovoj knjizi. U tom smislu je i izjavio da su argumenti tog „odličnog skeptičara“ srušili sistem K. Rajnholda i barem „doveli u sumnju“ Kantovo učenje ali i da su uzdrmali njegove vlastite dotadašnje pretpostavke i koncepciju i tako ga primorali da napusti svoj dotadašnji filozofski sistem. Sa Šulceom je Fihte saglasan u tome da filozofija koja pretenduje da bude znanost o znanju kao znanosti mora da pođe od pitanja kako se može jamčiti da ona u potpunosti ispunjava celu oblast čovekovog znanja. Njega su skeptičarovi argumenti najpre doveli u nedoumicu ali su ga ubrzo uverili da filozofija može postati znanost jedino ako se razvije iz načela koje po njemu zasigurno postoji ali nije stavljeno kao takvo: „Filozofija može i treba mislima da dedukuje svoje pojmove iz jednog jedinog načela koje svi moraju da priznaju“.



Za razliku od Rajnholda koji svoju Elementarnu filozofiju smatra fundamentom čitave filozofije po Fihteu ona je samo filozofija teorijske moći te kao takva ona jeste propedeutika ali ne i fundament cele filozofije jer je za ovo poslednje neophodno da se iz moći saznanja izvedu i osećanje i moć žudnje. Poput Rajnholda dakle Fihte je uveren da tri moći čovekove duhovnosti treba i mogu da budu subordinirane pod viši princip nasuprot Kantu koji njih drži koordiniranim. U vezi sa tim Fihte već 1795 g. izriče nešto što će dati suštinsku karakteristiku njegovog učenja: „Ja njih subordiniram principu subjektivnosti uopšte.“