Želim da ustanem da raširim ruke za beskrajni zagrljaj da se velikim blistavim rečima obratim nevidljivoj publici. Počeo bih ovako: – O bogovi duginih boja...

Činjenica da sabrane priče Vladimira Nabokova dosad nisu izdate na našem jeziku ne govori baš ništa o njima već isključivo kazuje nešto o nama. Mnoge nikada nisu ni bile prevedene na srpski. Neverovatna slava Lolite (koja je autoru obezbedi­la egzistenciju i mogućnost da se posveti isključivo pisanju) i Blede Vatre (romana koji neki kritičari slave kao spisateljski naj­uspeliji) kao da je bacila u senku njegove podjednako dobre priče koje ga svrstavaju u red najvećih majstora ove književne forme: Tolstoja Borhesa Henrija Džejmsa Kiša Andrića... Sam poduhvat sabiranja Nabokovljevih priča vrednih objavljivanja bio je veliki i zahtevan čak i za urednički tim „Vintidža” (imprint „Rendom hausa” prvo izdanje 1995) a pre svega za nje­govog sina Dmitrija koji je podneo najveći teret. Zajedno sa ocem na engleski je preveo priče napisane na ruskom i pritom je Nabokov neke od njih dopisivao i redigovao ne bi li tako zadovoljile njegove stroge kriterijume. Ukupno ih ima 36 u prvom tomu i 31 u drugom. Zato je urađena redakcija nekih prevoda s ruskog na srpski ne bismo li ih tako sravnili s konačnom engleskom verzijom. U uredničkom smislu bio je to delikatan proces jer je trebalo pažljivo razgraničiti Nabokovljeve intervencije na starim originalnim verzijama kojima je poboljšavao tekst od onih uredničkih kojima je hteo da anglosaksonskoj čitalačkoj publici približi određene ruske teme pojmove i motive. U takvim situacijama trudili smo se da se držimo originalne verzije. Kada su u pitanju prevodi sa engleskog jezika prevodilac i(li) redakcija pažljivo su pratili i ruski original.



Prikaz knjige na sajtu Čitaonica Vreme