Knjiga se bavi stvaralaštvom albansko-francuskog umetnika Anrija Sale ističući ključnu ulogu koju igraju muzika i zvuk u njegovim čulnim instalacijama. Peter Sendi autor ova četiri eseja oslanja se na ponuđeno čulno iskustvo u radovima Anrija Sale kako bi istražio poroznost veza između slike i zvuka i njihov odnos sa prostorom istorijom i vremenom.



Od 1990-ih stvaralaštvo umetnika Anrija Sale proširilo se na širok raspon medija uključujući video fotografiju instalacije i odnedavno crtež i skulpturu. Njegovi radovi istražuju granice između slike i zvuka s ciljem generisanja pažljivo sklopljenih temporalnosti koje se međusobno preklapaju. Kroz novi oblik jezika njegov rad otvara mnoštvo perspektiva i interpretacija spajajući prošlost sadašnjost i budućnost. Budući da umetnik veliku važnost pridaje svetlu zvuku i scenografiji njegovi su radovi često predstavljeni u imerzivnim prostorima koji stimuliraju naša čula i stvaraju vezu između tela i arhitekture.



Knjiga je originalno objavljena povodom izložbe Anri Sala: Le Temps coudé održane 2019. u Muzeju moderne umetnosti u Luksemburgu.



Peter Sendi je francuski filozof i muzikolog predavač na Univerzitetu Paris Nanterre profesor komparativne književnosti i humanistike na Univerzitetu Brown i savetnik Pariške filharmonije.



U svom radu se prvobitno bavio autorskim pravima i piraterijom i pitanjem ko ima „pravo na muziku“. U svom pristupu aproprijaciji muzike interesuje se za arheologiju politike i ideologije koje utiču na aparatus kopirajta i autorskih prava. Kroz političke uloge ovakvog pristupa slušanju dolazi do koncepta panakustične paradigme u kojoj razrađuje Fukoov Panoptikon i Delezovu analizu „društva kontrole“. Nakon istraživanja fenomena hit pesama i komodifikacije psihe sve više se okreće izučavanju vizuelnog posebno usmeren ka apokaliptičnim filmovima u kojima traga za podudarnostima između „kraja filma“ i „kraja sveta“ dolazeći do zaključka koji ne samo da je oličenje onoga što Žan-Lik Nansi zove „kinosvet“ (cinémonde) već i ukazuje na to da „ne postoji ništa izvan filma“. Na toj liniji fokusira se na Delezovu Sliku-vreme i predlaže „slikonomski“ pristup vidljivom i njegovim komodifikujućim prožimanjima.



U njegove značajnije knjige spadaju: Écoute une histoire de nos oreilles (2001) Membres fantômes. Des corps musiciens (2002) Sur écoute. Esthétique de l’espionnage (2007) Tubes. La philosophie dans le juke-box (2008) Kant chez les extraterrestres. Philosofictions cosmopolitiques (2011) L’Apocalypse-cinéma. 2012 et autres fins du monde (2012).