U periodu od 1997-2002. godine moj suprug je radio kao diplomatski službenik u ambasadi SR Jugoslavije u Alžiru. Vreme koje smo zajedno proveli u tom gradu ostavilo je neizbrisiv trag u našem sećanju i našim ličnostima.



Živeli smo smo zajedno sa komšijama prijateljima osobljem ambasade punih pet godina koje sada zovemo naših pet najlepših godina života u toj predivnoj duhom i kulturom a nadasve dobrotom protkanoj sredini.



Samo najlepše nas vezuje za to vreme za te dane i godine za taj narod grad i zemlju.



„Sećanja na Alžir“ je knjiga od priča o gradu Alžiru u jednom vremenu koje je obojeno crnom bojom i o istom tom gradu kada su se sve boje života ponovo probudile.



To je mozaik nacrtan rečima od doživljenog i preživljenog. Zasenčen mislima i osećanjima koje su taj grad i njegovi stanovnici živeli i disali.



Kao jedna od retkih žena-strankinja stanovnik tog grada u tom vremenu imala sam priliku i mogućnost da kroz iskustvo života u njemu upoznam sam grad njegov ritam života Alžirce i posebno žene Alžira.



Danas sa stanovništa pravog poznavaoca mogu da kažem da razumem njihov karater i da sam bogatija jer sam upoznala tu kulturu.



Podelili smo moj suprug i ja sa tim narodom ta jutra i noći straha i posle svega opet zajedno sa njima osetili svu radost mira i novog vremena.



Priče koje su od mene tražile da budu zapisane i ne zaboravljene selile su se kroz vreme od našeg povratka kroz različite računare u sve novije i novije alatke za pisanje i čuvanje. Priče su uvek i ponovo nalazile načina da zajedno opstanu. Kao i mi.