Svaki tekst u Sedam života ima svojstvo čudesne samodovoljnosti i posebnosti... Ako bih opisivala koncept ove zbirke stavila bih akcenat pre na unutrašnji smisao nego na spoljašnji postupak: na plansku i virtuoznu obmanu čitalačkih očekivanja. Praktično u svakoj priči Prilepin marljivo kači po zidovima puške kojima nije suđeno da opale obeležava stazice kojima čitalac s poverenjem stremi varljivo predvidljivom finalu samo zato da bi u poslednjem trenutku izleteo sa utabanog puta u jarak i dalje dalje — tuda gde je najmanje očekivao da će se obresti. Prilepin redovno obmanjuje čitaoca meša mu karte pred samim nosom — ali u toj otvorenoj podvali nema ničeg uvredljivog ili ponižavajućeg… Prilepinove priče ne svode se na banalni (a čak ni na ozbiljan) trik: pored majstorstva — prvorazrednog nema spora — u njegovim tekstovima postoji nešto nesvodljivo na tehniku i tehnologiju spisateljskog zanata. Jednom rečju prava velika književnost — pa čak i ako imate pitanja za Prilepinove romane u ovom slučaju sve je zadivljujuće jednostavno razumljivo i jednoznačno: sam život pretočen u reči i nepomućena čitalačka sreća.



Galina Juzefovič





Sedam života — dugoočekivana knjiga a pri tome potpuno neočekivana. Najmanje zbog toga što nudi čitaocu mnogo više nego što je očekivao i mnogo više nego što je on na prvi pogled u stanju da ponese.



Sergej Kumiš





Prilepin kao da priča u hodu. Izuzetno dirljivo nežno i zanimljivo. Najbolja priča je priča o ocu. Priča je zadivljujuća hamletovska. Otac je otišao umro otac je bio prost čovek nepoznat sin je jasno sam Zahar Prilepin — on je i junak postao je poznat čuven bogat... Ali eto ipak čitavog života ne može da sustigne oca. Otac ide ispred njega. On kroz svoju ličnu priču u ovom slučaju pokazuje priču mnogih. I ja imam istu priču. Mislim da mnogi imaju istu tu priču.



Sedam života — potresna zbirka priča o ljudima. Gorkih smešnih strašnih apsurdnih povremeno besmislenih priča ali samo na prvi pogled... Čitav život...



Pavel Basinski Ruska gazeta



Svaki čovek koji doživi do nekog starosnog doba do neke etape (neko s osećanjem žaljenja a drugi s osećanjem radosti) misli: a kakav bi mi bio život da sam krenuo drugim putem. Da sam izabrao sebi drugi posao drugu profesiju drugu ženu drugog muškarca drugi grad i drugu državu i tako dalje. Eto jednom je i meni to palo na pamet ali pre svega zbog osećaja sreće što mi je u životu uspelo mnogo toga ali šta bi bilo da nije uspelo nego bilo nekako drugačije. Možda sasvim neuspešno. Kuda sudbina vodi čoveka: u tu istu tačku ili u drugu tačku. Zato knjiga koja uslovno jeste zbirka priča a u stvari to naravno nije nego je jedinstveno narativno platno. To je filosofsko razmišljanje o čoveku i njegovoj sudbini.



Zahar Prilepin