„On ima svoju senku ja imam svoju ja sada JESAM senka ali ne možemo biti isti; i eto vam sad muškarca gde stoji na zemlji i razmišlja vidi dve senke svoju i mene koja jesam senka − ne ne sopstvena senka jednostavno senka jednostavna senka molim vas jednu senku jednostavnu; on se trza od straha i brzo podiže pogled: ko je ta druga senka odakle ih sad dve? odakle dolazi ta druga? postoji li to kraj mene neko drugo biće? ali gde je ono gde li baca tu senku? mora da to neko biće baca tu senku ali ja vidim samo tu senku nju i svoju senku − naravno svoju ona je moja ona pripada meni poput moje kože; kako? odakle sad to...“