Gistav Flober (1821-1880) jedan od najvećih pisaca i stilista u svetskoj književnosti čija proza „ima ritam stiha i preciznost naučnog jezika“ postao je slavan već prvim svojim romanom Madam Bovari ali je takoreći ceo svoj život pisao Sentimentalno vaspitanje koje je kritika tek nedavno proglasila za najveći francuski roman XIX veka mada su veliki pisci (Kafka Prust Džojs i Hamsun) još ranije ukazivali na neizmernu vrednost ove „povesti jednog mladog čoveka“. Tačniji prevod naslova bio bi „emotivno vaspitanje“ jer je po rečima Flobera on hteo da u romanu opiše „moralnu odnosno emotivnu povest svoje generacije“ koja će se razvijati od vere u ideal do pesimizma i nihilizma. Frederik Moro živi u začaranom krugu svoje ljubavi prema Mari Arnu tako da je ovo i „roman lutanja u fatamorgani stvarnosti koja liči na san a Frederikovi postupci kao da imaju nešto mesečarsko u sebi“. Ta fatalna ljubav obeležava ceo njegov život i u jednom izlivu osećanja on govori:



„Šta meni ostaje da radim na svetu? Drugi se upinju iz petnih žila da bi došli do bogatstva slave vlasti! A ja ja nemam nikakvog položaja ti si jedino moje zanimanje sve moje bogatstvo cilj centar mog života mojih misli. Ne mogu više da živim bez tebe kao što ne mogu bez nebeskog vazduha!...“