HORIZONTI KOJI NESTAJU

Kažiprstima su nas usmerili u močvaru



u kojoj smo ostavili stvari



mi koji smo zauzeli tavane



međusobno smo razdelili ključeve



da bismo otvorili vrata u donje



odaje u kojima se čuvaju



bicikli i voće.



Gradovi i šume su sporo iznicali



vetar se zapleo za jezike



koje smo revnosno usvajali.



Bilo je dovoljno sati za ležanja



pod krošnjama za razgovore



kada smo zanemeli između oblaka.

Gledali smo kako grade puteve



postavljaju stubove i ugrađuju



prozore koji nisu propuštali dane



kako dele grad na ćelije



koje čuvaju stranci.

Kada smo stupili u slušaonice



darovali su nas prazninom



otkrili nam imena stvari



koje su imale isto poreklo



i podučili nas o estetskim trikovima.

Prvo smo plaćali zakup



proveravali arhive i menjali izdavače



zatim smo počeli trgovati vazduhom



i bocama svetlosti



kojima smo lečili leđa



privezana za gvozdene stolice.

Tada smo i vazduh podelili



onima koji nisu i onima koji jesu.

Dovoljno smo videli



da bismo mogli da napustimo veštačke naseobine.



Umesto nas rade računari



podižemo slušalice i razmišljamo o tome



da naselimo napuštene bašte



u kojima nema ni starih ni novih proroka.



Tražimo one koji ne dele



i svakog časa zaceljujemo rane na granici



koja zeva za nama.

Robert Simonišek