Čovek koga ništa i ne boli

nema razloga da piše.

Netaknuta pomorandža miris nema.

Tek kad u nju nokte zariješ

zamiriše.

„Naš pesnik se usuđuje da promišlja o večitim pitanjima koja zaokupljaju misleće ljude odvajkada. Čini to dopadljivo i nepredvidivo. Često su mu pesme kratke kao rebusi ili zagonetka-odgonetke. Na neki način iako je pesnička slika kojom nas ozari potpuna ostavi otvoreno ono o čemu misli i što svojim pesničkim jezikom zaposedne. Nesvakidašnji dar da utisak ili sliku uhvaćenu u hodu povezuje sa pitanjima od opšteg značaja obilato koristi. Često se doseti da neki podatak pogotovo neku neobičnost uzme za osnovu gradeći potom u dubini sliku-mozaik o menama sveta i čovekove svesti. (…) I kao što se vrata na krovu (slika iz jedne njegove pesme) svakom dobronamernom vetru i zvezdokrakom čoveku otvore tako se i Kostin pesnički vrt blagodarnom gostu-čitaocu otvara.“

– iz pogovora Dragana Markovića