Može se u prvi mah neobičnom učiniti tvrdnja kako su Široka vrata najautobiografskiji od svih romana Aleksandra Tišme s obzirom na to da se sa njegovim junakom rastajemo kao sa vrlo mladim čovekom koji će odlukom vojnog suda biti streljan za nedelju dana. A Tišmu je tek očekivao dug život i što je valjda još važnije pisanje. Pažljiv čitalac Tišmine memoarske proze te romana Široka vrata lako će u Tišminim opisima ljudi i događaja koje i jedna i druga proza obuhvataju pronaći brojne sličnosti između doživljaja pisca i doživljaja romanesknog junaka kako u zbivanjima tako i u nekim likovima. On se na više mesta posebno u svojoj putopisnoj prozi poigrava sa pretpostavkom šta bi bilo da je bilo tačnije da je u nekom životnom trenutku doneo nekakve druge i drukčije odluke. Roman Široka vrata krije još jedan paradoks: to je mladalački roman starog pisca. Tišma ga je započeo rano ali nikada nije bivao zadovoljan onim što je napisao. Okončao ga je tek pri kraju života i stvaranja. Možda u času kada se o onome mogućem a neostvarenom što je moglo biti a nije sa razlogom više razmišlja. Ali i sa surovom neminovnošću: ranije smo uspešno izbegavali smrt ali nas ona ipak na kraju pouzdano sačeka.



(Iz Predgovora)