Nije bilo moguće zamisliti da će išta ikada više postojati osim tona.

Šezdeset i šest minuta – toliko je trajao. Prvi put kada se javio i svaki naredni.

Istrčali smo onda na balkon oboje mahali smo rukama kroz vazduh kao da taj zvuk plete

neku mrežu oko naših tela iz koje se moramo zajedno izbaviti. Dole na ulici automobili

su se sudarali jedan za drugim nisu čak ni pokušavali da zakoče ljudi su se valjali po

trotoarima držeći se za glave psi su trčali ukrug. Verovatno bi se čuli i vrisci da je

išta drugo moglo da se čuje.

Bližila se godišnjica Pipa razarajućeg zvuka koji je opustošio Barbar i ubio more. Oni

koji su ostali se nose sa blizinom te strašne i besmislene godišnjice.

Nema više ribara samo Simon i dalje izlazi u svojoj barci pliva i roni. Govorili su mu da

je proplivao pre nego što je prohodao. Da je ronio pre nego što je proplivao. Simonovo

more nije preživelo Pipa i on mora da se suoči sa izvorom smrtonosnog zvuka. Njegova žena

Helena ostaje da unese neki smisao u dane koji se smenjuju čini se uvek jednolično.

Potrebno je danima nadenuti nova imena.

David Leni i Trava spremaju događaj ne koncert nego baš događaj onako kako su ih nekada

veliki muzičari pravili. Zvaće ga Year of The Spectre.