Andrej Beli je «Srebrnog goluba» roman o sekti obožavalaca Srebrnog goluba idola koji predstavlja nekakav spoj dobrog i zlog načela (golub sa kljunom jastreba) napisao 1909. godine. Svojevrstan uvod u povest o sektašima predstavlja priča Belog «Adam» objavljena 1908. godine. U «Adamu» napisanom u ekspresivnom maniru već prilično jasno zvuči tema «povratka bludnog sina» – povratka zanesenjaka-intelektualca otrgnutog od sopstvenog tla na rodnu zemlju (tema Darjalskog u „Srebrnom golubu“ čiji „povratak“ završava tragedijom).





U „Srebrnom golubu“ Beli koristi stilske tradicije prošlog stoleća (pre svega gogoljevski pripovedački manir) koje ugrađuje u vlastiti originalni prozni stil koji karakterišu ritmičko načelo u prozi spoj objektivnih i subjektivnih rakursa pripovedanja raznovrsnost jezičko-govornih sistema – «knjiškog» stilizovanog i sistema skaza osobenost sintakse – neobična upotreba mnogih znakova interpunkcije (i njihovo isto toliko neobično odsustvo u neophodnim slučajevima) osobeno građenje ogromnih i po sastavu krajnje složenih rečenica česta promena tradicionalnog poretka reči (inverzija) koja ističe ritam piščevo razmeštanje neočekivanih akcenata iznad reči (primenjeno isto tako u cilju postizanja određenog ritma) – što sve skupa predstavlja onu konstantnu osnovu na kojoj se grade svi njegovih naredni romani ali i njegova proza u celini.