Da se pitamo o neizrecivom u poeziji Dušana Matića povoda za to nalazimo maltene u svakoj njegovoj pesmi. Od onih najranijih pa do najdocnijih stihova Matić iskazuje kao jedno od prvih ali i trajnih zato najdubljih osećanja i saznanja: da nije sve rečeno da ono najglavnije i najvažnije nije zapisano u knjigama da se ono najbitnije ne otkriva našem pogledu; mnoga pitanja ostaju bez odgovora saznanje nam je nepouzdano istina se ne poseduje (pogotovu ne jednom za svagda); osećanja su nam nesigurna misao nam izmiče a reči su „trošne“ „škrte“ „lomne“ – „smrtne“ pa je pesniku teško da izrekne i ono znano a kamoli neznano; i ono što je po sebi razumljivo a kamoli tajnu koju naš pesnik oseća u svemu: u dalekom i bliskom u nevidljivom i vidljivom – tajnu koja ga privlači više nego išta drugo koju bi da izrekne a ne da s njom u sebi ćuti – što mu je inače dato kao čoveku ali ne i kao pesniku. Pesnik i ćutanje mora da iskaže rečima.

Šta je to neizrecivo pred čim se Matićeva pesma stalno nalazi? Zašto je nešto neizrecivo i može li se ono izricati ipak i kako? Jer Matićeva pesma o čemu peva ako ne o onom što je privlači i uznemirava a to je tajna za koju bi pesnik dao tajnu svaku…

Dimitrije Tasić