Šta čini nečiji život vrednim pripovedanja? Neobičnost. U redu takav odgovor je samorazumljiv uobičajen predvidljiv očekivan… Da bi se pripovedalo o bilo čemu regularni poredak tog „bilo čega“ mora biti poremećen iščašen „ispao iz zgloba“. Mora se dakle pričom potvrditi njegova neregularnost i tu priliku nije propustio nijedan pisac otkad je sveta i veka i svrbljive potrebe da se ljudske misli skrase na papiru u nekakvoj vražijoj formi.



Ali šta sa običnošću? Kako o njoj pripovedati? Kako učiniti junacima (ako je to dobar pojam jer tu nikakvog „junaštva“ nema) one koji se ni po čemu ne izdvajaju one koji ne privlače ničiju pažnju nego čame u svojim malim anonimnim životima avaj tako nalik životu svakog od nas? Ana Marija Grbić se u knjizi fascinantnih maštovitih priča iz ljudske svakodnevice sa obećavajuće iznađenom iznenađujućom kovanicom u naslovu jednog od ciklusa „Skorosmrtnica“ (na sreću ni današnji pesnici poput AMG nisu zaboravili na obavezu da „kuju reči“) sva predala nastojanju da u običnosti vidi uzvišenost tragičnost grotesku komičnost smeh u suzama prepuštajući se gotovo karnevalskoj raspojasanosti jezika. O čemu god da pripoveda a neizostavno je reč o neobičnoj običnosti (to je iskupljujuća sintagma) Ana Marija Grbić čini to sa inventivnošću poetske mikroskopije života. I za rezultat imamo knjigu Srneća leđa koja se čita od korica do korica u jednom dahu pa opet iz početka. Da bi se u krajnjem zbiru i u slučaju Srnećih leđa potvrdilo prastaro pravilo da je uspela kratka priča mnogo duža nego što na prvi pogled izgleda. Takoreći roman sveden na svoju suštinu.



– Mihajlo Pantić