Sofija je volela život volela je smeh ljubav sve što je oko nje postojalo sve je to bila ljubav. I kada je plakala i kada su joj suze išle niz lice u tišini noći želela je smeh na svom licu želela je da pobedi bol da savlada patnju i da ide samo dalje da gleda samo ispred sebe nikad unazad. Znala je da je život jedno veliko kolo sreće i da svako kad-tad pronađe svoju sreću svoju ljubav. Jer ipak sve oko nas je ljubav sve je to ljubav.



Ako voliš nekoga daj mu slobodu a ako te neko zaista voli gde god bio s kim god bio vratiće ti se!



Ali sreća je bila nešto što je zapisano u njihovim sudbinama. Nisu je očekivali iznenadila ih je. Šta je zapravo sreća ? To je ono što je sada bilo kraj njih. “ Šta ako je ovaj osećaj prevara? Šta ako on nije ono što ja mislim da jeste?” pitala se ali opet ona živi i uživa sada i ovde na ovom mestu ne planira ništa unapred jer je vrlo dobro znala da je život nepredvidiv i da zna da nas iznenadi. Iz tog razloga odlučila je da pusti život da je vodi da je vode trenutni događaji njen osećaj i njeno srce.