Neke tajne možemo da poverimo samo posebnim ljudima...



Za Lorel njena sestra Mej bila je sunce oko kojeg se vrteo čitav njen svet: lepa savršena nedostižna u svakom pogledu. Noć u kojoj je izgubila sestru nešto je o čemu Lorel ne želi ni sa kim da priča. Zato je i otišla u školu u kojoj je niko ne poznaje i u kojoj neće biti neprijatnih pitanja ili pogleda punih sažaljenja.



Jedino na papiru ona može da bez ustezanja izrazi osećanja i zato piše pisma idolima njene sestre: Kurtu Kobejnu Ejmi Vajnhaus Hitu Ledžeru Džimu Morisonu Dženis Džoplin Ameliji Erhart Džudi Garland. Samo njima uspeva da poveri šta znači izgubiti deo sebe a da nema ni porodicu na koju može da se osloni. Samo njima može da prizna sve svoje strahove da im priča o magiji upoznavanja prijatelja zbog kojih se oseća normalno i posebno u isto vreme ili o onom predivnom osećaju kada uhvati pogled zagonetnog momka koji joj se dopada. Najzad ta pisma poput putovanja u dubine sopstvene duše dovode Lorel do istine sa kojom nije imala hrabrosti da se suoči. Istine koja se mora izgovoriti jer će samo tako moći da preboli ono što se dogodilo i oprosti i Mej i sebi. I tek kada bude videla svoju sestru onakvom kakva je ona zapravo bila – neverovatna i jedinstvena ali sa manama kao i svi – moći će da pronađe svoj put. Život je pred njom sa svim svojim beskrajnim mogućnostima.