Umetnička misija Boba Dilana jeste „turneja bez kraja“ a njegovo delo delo je u neprekidnom i neprolaznom nastajanju; po tome je bez imalo nasilnog učitavanja uporedivo s jednim od najneobičnijih i najsmelijih poduhvata u istoriji književnosti – s Fineganovim bdenjem Džejmsa Džojsa. Jer ne samo da je Džojsov kriptični testament pisan pod radnim naslovom „delo u nastajanju“ već je baš kao i Tarantula pisan sa sasvim očitom namerom da se izdigne iznad svih rutinskih i konvencionalnih načina komunikacije autora sa čitaocem – i uz svesno preuzet rizik od gubitka svake komunikacije. I dok se Džojsovo delo ponajviše bavi tokom podsvesti protagonista Dilanovo nastoji da dočara muziku podsvesti – njegove vlastite ali i podsvesti svakog od nas. Taj nivo nivo podsvesti možda je jedino pravo polazište za čitanje Tarantule. Ovo delo sasvim izvesno ne predstavlja neuspeli pokušaj unošenja reda u haos već uspešno dočaranu sliku haosa – zavodljivog haosa kreativnog uma koji ume da bude zastrašujuće brutalan i amoralno sablažnjiv ali i neodoljivo duhovit i dirljivo nežan. To je svet u kome čitalac i sam postaje lik iz Dilanove pesme neko „ko zna da se nešto događa ali ne zna šta je to“. I već nakon nekoliko stranica shvata da i ne mora da zna: ovo delo ne treba odgonetati niti ga treba „razumeti“ u bilo kom uobičajenom smislu te reči. Treba ga čitati naglas bez agresivnog učitavanja i štreberskog traženja smisla. Ono nešto neuhvatljivo što ostane posle takvog čitanja to je muzika. A ona je srećom izvan i iznad svakog razuma.



Zoran Paunović iz Predgovora







I još: ako vas u zanimljivost i/ili vrednost Dilanovog pisanja nije uverila dodeljena mu Nobelova nagrada za književnost u 2016. a nisu ni prethodni redovi izvrsnog prevodioca i vrsnog tumača rok literature onda predlažemo da Tarantulu čitate unatraške. U tom slučaju odmah ćete naići na tri toposa od kojih je jedan – Jugoslavija. Možda je sva tajna u tome.



Vladislav Bajac